INTERVJU NEDJELJOM
U srijedu, 29. travnja u 19 sati, u SKUC-u u Puli održat će se promocija knjige Prebojena sećanja Vladimira Stakića. Riječ je o zbirci muzičkih intervjua koji donose presjek jedne scene i vremena u kojem je glazba bila više od same glazbe.
U programu, koji se održava u sklopu ciklusa “Čitamo s Đorđem Matićem”, sudjeluju autor i Nenad Marjanović Fric.
Tim povodom razgovarali smo s Vladimirom Stakićem o knjizi, ljudima koje je okupila i sjećanjima koja, prebojena ili ne, i dalje traju.

Nedavno je objavljena knjiga Prebojena sećanja, zbirka muzičkih intervjua koje si radio kroz karijeru. Znači li to da se na neki način vraćaš muzici ili je riječ isključivo o – sjećanjima? 

- Kao što tačno piše u mojoj kratkoj i ne sasvim ozbiljno intoniranoj biografiji na zadnjoj korici knjige, tri puta sam u životu izbegao iz rok novinarstva u hobističko, od toga jednom zamalo uspešno. Prvi put bilo je to 1991., kada je počeo rat u onoj zemlji i kad se scena raspala, a ja nisam imao nikakav motiv da nastavim da se bavim njenim ostacima u vremenu u kom je mnogima od nas, uostalom, iz vrlo jasnih razloga bilo teško ili nemoguće da se bavimo nečim što ima veze sa zabavom, pa sam prihvatio mesto novinara u dvomesečnom magazinu namenjenom ribolovcima. Vratio sam se pisanju o muzici 1994., na nagovor Petra Lukovića, i ta moja reinkarnacija kao rok novinara potrajala ie do 1999. i NATO bombardovanja Srbije, koje je ugasilo magazin X-Zabava, jedini muzički list za koji sam u to vreme radio. Ta pauza je bila vrlo kratka, jer sam kad je to prošlo sa dobrim delom XZ ekipe neko vreme sarađivao u magazinu OK, da bih koji mesec posle pada Slobodana Miloševića rekao sebi da je valjda konačno došla nekakva društvena promena o kojoj sam sanjao četvrt veka i da sad mogu i ja da promenim svoj život baveći se ubuduće, umesto rok muzikom, za jednako male pare nečim drugim čime bih se bavio i za džabe - pravljenjem svojih novina za ribolovce. I to dobrovoljno izgnanstvo iz rok novinarstva potrajalo je 23 godine, tokom kojih sam napisao valjda 3 kratka teksta za tvoje knjige, govorio na par tribina i gostovao  u nekoliko tv odnosno radio emisija o omladinskoj štampi i rok muzici osamdesetih i devedesetih. 
Ali u tom periodu svoje rok novinarske neaktivnosti sam, opet podlegavši njegovim magičnim manipulatorsko-mobilizatorskim veštinama, u jednom momentu Peri Lukoviću dozvolio da na portalu XXZ, uzgred budi rečeno, ugašenom samo par meseci posle njegove smrti, objavi desetak mojih starih intervjua, za koje sam tada, da to ne bude puko prenošenje sa papira u elektronsku formu napisao malo opširnije uvode, kojima sam te razgovore kontekstualizovao, to jest objasnio okolnosti u kojima su napravljeni, a u nekim slučajevima dao i nekakav svoj pogled na ličnost sagovornika i njegovu karijeru. I mislio sam, najiskrenije, da sam time završio i da više o muzici nikada ni jedan jedini red neću napisati, niti da ću se tome vraćati, pa najveći deo svojih tekstova te vrste nisam ni čuvao. 
Ali na taj mini-serijal recikliranih intervjua su reakcije čitalaca bile za mene neočekivano dobre - javili su se i pojedini poznanici ali i neki ljudi koje uopšte nisam znao, sa pohvalama, svojim sećanjima na prva čitanja tih razgovora i ličnim pričama o tome koliko su im one značile ili bar koliko su im bile zanimljive i dale neke nove predstave o ljudima o kojima su do tada drugačije mislili. To je sve učinilo da prvi put počnem da razmišljam o tome da bar neki od tih intervjua koje sam pre 1000 godina radio, i za koje sam mislio da im je rok trajanja mesec ili eventualno najviše dva-tri, možda ipak vrede nešto više i da bi trebalo videti na šta bi ličilo da se skupe na gomilu.
Momenat kada smo izdavač, to jest urednica knjige, i ja rešili da ćemo je raditi zaista jeste predstavljao nekakav moj novi povratak u rok novinarstvo, posle 3. autoizgnanstva. I svi smo se potrudili da proizvod tog povratka bude pristojan i smislen i da osnovni sadržaj, nekima sasvim nov a nekima manje ili više star i poznat dobije neku novu dimenziju. I po većini dosadašnjih reakcija imam utisak da smo u tome uspeli, što me raduje, ne samo zato što smo uložili zaista mnogo truda, već i zato što sam sada sigurniji nego pre 6 meseci ili godinu dana da će ovo ipak verovatno biti poslednji moj veći novinarski angažman u vezi mizike. 
Što bi Bregović rekao: „Došao sam da ti kažem da odlazim“. A kad je već tako, bilo bi bezveze da to bude gore od onoga što sam pre 25-35-40 godina radio, sa neuporedivo manje iskustva i rutine.

Knjiga je zaista miks različitih stvari – od nostalgije preko faktografije do svojevrsnog otvaranja ladice u kojoj se vidi bogatstvo jedne muzičke scene, da ne kažem čitave zemlje. Je li to bio i tvoj cilj? 

- To je definitivno bio jedan cilj i to mislim da se vidi iz mnogih od 48 intervjua integralno objavljenih u knjizi i onih trideset i nekoliko iz kojih su izvučeni najzanimljiviji delovi. 
Pri čemu nekako to bogatstvo jugoslovenske rok scene u drugoj polovini osamdesetih niko ozbiljno i ne spori, pa čak ni oni koji tvrde da je novi talas bio apsolutno najbolji period i da posle 1983. maltene ništa više nije dostiglo taj nivo, s čime se ja ne slažem. Ali tvrdim da je i devedesetih godina, kada je Srbija bila izolovana i od neposrednog okruženja i od ostatka sveta, u njoj nastalo mnogo dobre muzike i da je bilo itekako značajnih grupa i autora. Od kojih na moju žalost nisam stigao sa svima da razgovaram, pa zato i nisu svi u knjizi, ali jesu mnogi koji su ostavili vrlo značajan trag, iako su mnogi od njih  zbog sticaja nesrećnih istorijskih okolnosti dobacili mnogo manje nego što su mogli i zasluživali.
A osim tog prikazivanja kvaliteta i bogatstva te scene ili tih scena, odnosno podsećanja na njih, kako hoćeš, želja mi je bila i da probam da knjigom, više kroz izbor intervjua i način na koji su poređani nego kroz prošle godine pisane uvodne tekstove uz svaki intervju, omogućim čitaocu da vidi ili oseti i menjanje društvene atmosfere i ambijenta, pa i nekakav narastajući osećaj nelagode odnosno teskobe i u drugoj polovini osamdesetih, u poslednjih 5 godina pred raspad Jugoslavije i u drugoj polovini devedesetih – dakle u poslednjih 5-6 godina vladavine Slobodana Miloševića. 
To je zapravo posledica mojih interesovanja, obrazovanja i izvorne ambicije. Prvi novinski tekst objavio sam kao gimnazijalac, u mesečniku Džuboks, u rubrici Pisma čitalaca. A u to vreme, krajem srednje škole, sam rešio i da želim da u životu budem novinar a i da upišem sociologiju, pre svega da bih probao da razumem iz ugla te nauke uticaj i značaj rok muzike na modernu kulturu i savremeno društvo i da o tome nekad možda nešto pametno napišem. Naravno, kad sam upao u loše novinarsko društvo i osetio čari slave klinca koji piše za najtiražnije muzičke novine u Jugoslaviji nisam izdržao taj pritisak i nisam bio ni izbliza toliko ozbiljan i studiozan u svom novinarskom radu koliko sam zamišljao da ću biti. 
Nisam to, naravno, uspeo da postanem ni sada, pod stare dane, ali mislim da ova knjiga jeste malo više od onoga što je Frenk Zapa rekao za rok novinarstvo – da ljudi koji ne znaju da pišu intervjuišu ljude koji ne znaju da govore za ljude koji ne znaju da čitaju. Za sebe, doduše ne mogu da garantujem, ali moji sagovornici su bez dileme itekako umeli da misle i da pričaju, a oni kojima je to kao konzumentima bilo namenjeno, ubeđen sam sasvim u to, ogromnom većinom su itekako dobro umeli da čitaju, to jest razumeli su sve to i znali su i šta i zašto čitaju, pa sam siguran da će takvi ljudi i sada biti čitaoci ove knjige.        

Bez obzira na ratove, razlike i sve što nas je razdvajalo, mnogi i dalje smatraju da je muzička i kulturna scena ostala na neki način povezana. Prebojena sećanja kao da to i potvrđuju – vidiš li i ti taj kontinuitet? 

- Kad god se to pitanje povezanosti kultura država nastalih od SFRJ postavi, u poslednjih četvrt veka ili 35 godina, bilo u Srbiji ili u Hrvatskoj ili bilo gde drugde, ja pre svega vidim kontinuitet emocionalnog gledanja na njega, pri čemu su te emocije kod nekih ljudi pozitivne a kod drugih negativne. Nesporno postojeća dodirivanja pa i preplitanja muzičke i šire kulturne scene gledaju se često kroz navodnu mogućnost da budu upotrebljene kao nekakav super-lepak za politiku, to jest za spajanje rasturene SFRJ, čega se na svim stranama mnogi plaše a neki mali deo sasvim sigurno to priželjkuje. Ja ne spadam ni u jedne ni u druge – radujem se tome što ljudi mogu da konzumiraju i kulture susednih država i naroda čije jezike odlično razumeju, jer mislim da je to dobro i za stvaraoce i za konzumente kulture i umetnosti, ali ne vidim nikakvu mogućnost da to utiče na bilo koji način na promenu geopolitičke mape Balkana kroz bilo kakav povratak na bivšu državnu zajednicu ili nešto njoj slično. Niti bih, najiskreniji da budem, umeo da kažem da li bi to, da mislim da uopšte može da se desi, bilo dobro ili loše.

Čitajući knjigu, vidi se da su se neki akteri mijenjali i prilagođavali vremenima. Iako nema mnogo direktnih stavova, čini se da su tadašnje pozicije bile opuštenije u odnosu na ono što su radili nakon raspada zemlje. Kako ti na to danas gledaš? 

- Kad pažljivije čitaš intervjue u knjizi i obrtatiš pažnju na datume kada su objavljeni (a za svaki je to navedeno), nepogrešivo vidiš da su tenzije, zabrinutost i zapitanost nad budućnošću rasle u osamdesetim, čak i par godina pre uvođenja višestranačja i međurepubličkih konflikata koji su rezultirali raspadom državne zajednice. U tom periodu primetno je bilo da je mali broj onih muzičara koji su procenjivali da bi zbog iznošenja svog stava mogli nešto da izgube bio spreman da se otvoreno izjasni. A nezavisno od toga što mi se nisu svi stavovi tih rokera sviđali, moram da priznam da sam u tome video crtu hrabrosti i poštenja koje sam od onih koji se rok muzikom bave iz strasti i uverenja uvek očekivao. Ali očigledno nisu svi bili spremni na to da plate cenu svog ponosa.
Naravno, kad su krenuli oružani sukobi, ta igra je dobila druga pravila i na svim stranama su počeli da se pojavljuju opredeljeni za ili protiv rata, s tim što su oni koji su glasno govorili da su protiv svuda gde se pucalo naravno bili u manjini. 
A onda je, sredinom devedesetih, kada sam se ja vratio pisanju o muzici, posle nekih 3 godine pauze krenulo preispitvanje i analiziranje proživljenog i vrlo je sada interesantno videti šta su neki od ljudi čiji su intervjui u knjizi (konkretno Srđan Gojković Gile, Zoran Kostic Cane, Rambo Amadeus, Dragoljub Đuričić, KUD Idijoti itd...) pričali o svom odnosu prema kolegama iz odjednom bivših država i tih kolega prema njima. Mislim da su to neki od najboljih delova knjige i iz današnje perspektive najdragocenijih i najzanimljivijih.

Kada sam uzeo knjigu u ruke, osjetio sam ono uzbuđenje kao nekad na kiosku kad bi ugledao Džuboks, Rock ili Ritam – nešto što današnje generacije teško mogu razumjeti. U samom uvodu spominješ generacije pedesetih i šezdesetih; može li se reći da su ova knjiga i ovi intervjui svojevrsno kulturno blago? 

- Kao i ti i mnogi meni i tebi po godinama bliski ljudi i ja se sećam naslovnih strana tih novina koje pominješ i mnogih tekstova iz njih, a vraćaju mi se i slike kiosaka na kojima sam te novine viđao, izloga prodavnica ploča, knjižara, bioskopa u kojima sam gledao razne filmove pre 40 pa i 50 godina. I shvatam da je u vremenu kada je kulturna produkcija bila mnogo manja nego danas svaki dobar sadržaj bio izuzetno važan, a generacijsko iskustvo ukupno uzev  mnogo koherentnije, jer je sve što bi bilo ocenjeno kao bitno dopiralo praktično do svih i bilo dragoceno samim tim što nije bilo lako do bilo čega doći, te se prilike i nisu propuštale.
Prevedeno na sasvim konkretan primer – jedan od mojih najboljih prijatelja u životu rođen je u Zagrebu godinu dana posle mene. Upoznali smo se pre petnaestak godina i bez obzira na to što smo utvrdili da smo voleli mnoge iste grupe i izvođače, gledali iste filmove, čitali iste novine...  poprilično smo se zabezeknuli kada smo pri prvim kućnim posetama videli da u našim kućnim bibliotekama, u kojima je otprilike četvorocifreni broj knjiga, ne samo da ima sigurno trocifreni broj istih naslova nego da nam desetine istih knjiga, kupljenih u isto vreme, stoje na policama poređane maltene istim redom! 
Na stranu to što nas taj uvid na neki način vraća na ono tvoje malopređašnje pitanje o jedinstvenom kulturnom prostoru i tržištu nekad i sad, iz tog generacijskog odnosa prema knjigama i novinama i njihovom sadržaju, koji je svima nama koji te hrpe papira i danas čuvamo i čitamo očigledno i dalje bitan, mislim da proističe jedna dobra stvar – ostaće za budućnost neka svedočanstva u vidu ovakvih retrospektivnih knjiga poptu „Prebojenih sećanja“, zatim kompilacijskih i reizdatih ploča, foto monografija itd., koje bi u ovoj eri sveopšte digitalizacije, koja mislim da je daleko od toga da je precizna i sveobuhvatna, bar na Balkanu, bez nas fosila lako mogle biti zaturene i za koju deceniju potpuno zaboravljene, to jest zauvek izgubljene. Što za neke stvari ne bi bila šteta, ali za neke i bi.

Za kraj, nakon kratkog razgovora o muzici da ostavimo nešto i za promociju – već 26 godina si glavni urednik dvonedeljnog lista Ribolov i njegovom pravljenju posvetio si više od pola svoje novinarske karijere. Kakav je bio povratak iz jedne mirnije, “kulerske” svakodnevice u svijet žestokih rifova, noćnog života i neprospavanih noći?

- Najkraće i najpoštenije rečeno bio je takav da sam za nekoliko nedelja po nekadašnjim merilima malo intenzivnog rokenrol života  shvatio koliko je u pravu bio onaj anonimni cinik koji je pre neku godinu rekao: „Najpouzdaniji dokaz da si ostario je to što i dalje voliš da radiš sve što vole mladi, ali ti  trebaju tri dana da se od toga oporaviš“. 
Ali ne da ne žalim zbog toga, nego uživam što sam se u sve to još jednom vratio, pa makar se sada nešto brže umarao i sve malo teže podnosio. I nadam se da me taj zanos neće brzo napustiti, bez obzira na to što mi nije lako da nakon što legnem u dva posle nekog koncentra ustanem u četiri da bih otišao na intenzivno pecanje sa kog treba da napravim zanimljivu reportažu. No tako to definitivno mora da bude kad istovremeno živiš od toga što radiš ali i živiš za to. I nadam se da ću imati snage da tako guram bar još nekoliko godina. 

(Nenad Marjanović dr Fric)