Mi sjećamo se…

BRANKO ČRNAC TUSTA 14.10.2012-14.10.2019
Prije sedam godina napustio nas je Branko Črnac-Tusta, pjevač najpoznatijeg punk benda bivše Jugoslavije pulskih KUD Idijota. 
Tusta je bio i ostao sinonim urbane Pule, brodogradilišta Uljanik i jedan od najomiljenijih frontmena domaće scene. Tuste se svi sjećamo s ljubavlju i ponosom, sretni što smo ga imali i što je bio dio naših života. 
O ovom velikom i skromnom čovjeku snimljen je dokumentarni film Tusta koji će svoju pulsku premijeru imati 14.12. 2019 u Istarskom narodnom kazalištu (INK). U sjećanje na velikog i nezaboravnog Tustu donosimo fragment iz knjige "Život s Idi(j)otima" Nenada Marjanovića Dr Frica u kojoj o Tusti piše njegov veliki prijatelj, beogradski novinar Vladimir Stakić. 

VLADIMIR STAKIĆ 

Dan kada sam shvatio

Bilo je to negde pred kraj prve polovine devedesetih i sankcija, malo posle one čuvene hiperinflacije, a mnogo pre kakve-takve normalizacije odnosa među novouspostavljenim državama na prostoru bivše SFRJ. Tusta je sa tadašnjom suprugom, inače Novosađankom, došao u Srbiju, da obiđu njenu porodicu i zajedničke prijatelje, a tokom par dana koje su proveli u Beogradu, baza im je bila u mom tadašnjem stanu. Zahvaljujući tome, bio sam svedok jedne minijaturne epizode, koja mi se zauvek urezala u sećanje i u nekoliko sekundi mi o KUD Idijotima, njihovom mestu, ulozi i značaju za većinu onih kojima su bili dragi, rekla više nego svi novinski tekstovi, izjave, koncerti kojima sam prisustvoao, ploče koje sam preslušao, pesme, sva ranija i kasnija druženja sa njima i sve ostalo.

Tog dana smo oko podneva otišli do Berze ploča, tačnije do dva reda metalnih kiosaka poređanih u General Ždanovoj ulici (ili se tada već zvala Resavska), ispred Studentskog kulturnog centra, gde su se prodavala kojekakva piratska muzička izdanja, polovne ploče, diskovi i kasete i ono malo legalnih nosača zvuka koji su pojavljivali u tim godinama debele krize u Jugoslaviji. Bilo je prilično hladno, duvala je košava i oko podneva skoro da nikoga nije bilo na ulici ispred zgrade u kojoj su Idijoti 1988. održali prvi solistički koncert u Beogradu, osim nas troje i nekoliko prodavaca, koji su, šćućureni u nezagrejanim konzervama površine jedva dva kvadratna metra, uglavnom piljili ispred sebe, čekajući da dođe vreme da se ide kući, potpuno nezainteresovani za spoljašnji svet, te eventualno okretali glavu tek kada bi im se potencijalni kupac obratio.

Nije u nas gledao, niti nas je uopšte registrovao ni bradati momak ispijenog lica ispred čije smo konzerve stali kad je Tusta video neku zanimljivu ploču, koja je ukazivala da bi tu moglo biti još štošta njemu interesantno, pa je upitao: „Stari, mogu pogledat’?“

Njegov glas, očigledno veoma dobro poznat čoveku kom se obratio, a pri tom potpuno neočekivan, delovao je trenutno i potpuno šokantno. Do tada pospano i bledo lice je, bez preterivanja, bukvalno zasijalo, a do tada poluzatvorene oči širom su se otvorile. Momak je prvo potpuno zapanjeno pogledao u Tustu, pa u mene, valjda da se uveri da li mu se ukazuje još neko poznat, pa opet u Tustu, da proveri da li je još tu ili je nestao jednako neobjašnjivo kao što se pojavio, pa onda u ostale tezge, kao da želi vidi gleda li neko u našem pravcu i da li još neko vidi to čudo ili on halucinira, pa onda opet u Tustu i tek onda je rekao: „Ma da, da, može, može!“ I nastavio da gleda u njega pogledom koji nikada, ali zaista nikada neću zaboraviti.

Pogledom koji je istovremeno odavao veliku tugu zbog svih tih protraćenih nenormalnih godina u kojima su KUD Idijoti za najveći deo svojih obožavalaca iz raznih razloga postojali samo kao uvek prisutno odsustvo, podsećanje na neko lepše vreme i simbol neodustajne pobune protiv svakog kretenizma, socijalne i ljudske nepravde, eksploatacije i tlačenja, iživljavanja jačih nad slabijima; ali pogledom koji je istovremeno pokazivao i apsolutno neizmernu sreću i u kom se u tih par sekundi videla nemerljiva radost što se pojavio vesnik normalnosti i simbol nade da život ipak, uprkom svemu, možda počinje ponovo da biva onakav kakav je bio onda kada nije bilo nikakvo čudo videti nekog člana KUD Idijota na ulici u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji.

Nikad, ali zaista nikad, ni pre ni posle toga nisam video da bilo koji fan bilo gde na svetu tako gleda bilo kog slavnog muzičara, glumca, sportistu... Ovo je zaista ličilo na prosvetljenje i na pogled čoveka kom se desilo nešto o čemu ni u najlepšim snovima nije smeo da misli. Ukazala se tom momku, shvatio sam to u trenu, u jednoj dragoj pojavi koju kao da nije očekivao da će ikada više videti uživo, nada, ljudskost i šansa da on, obični, mali čovek, i milioni ostalih u njegovoj poziciji na kraju ipak pobede, ili da bar izvuku nerešeno, tako što će im biti vraćeno, pa makar posle mnogo godina, nešto što bi, da je ovaj svet normalan, kao što nije, uvek i bilo njihovo.

Tada sam shvatio da su KUD Idijoti uvek bili neuporedivo veći i svojim obožavaocima značajniji nego što sam mislio, bez obzira na to što sam i sam bio njihov iskreni veliki fan od momenta kada sam prvi put čuo njihovu muziku sa kasete, a još više kada sam ih prvi put gledao uživo, u maju (hrvatski – lipnju, jugoslovenski – petom m(j)esecu), na subotičkom festivalu Omladina ’87, na kom sam imao sreću i privilegiju da budem član žirija kada su Idijoti pobedili. A shvatio sam i da ih je nesreća koja ih je fizički razdvojila od velikog dela fanova, učinila još mnogo većim i bitnijim.

Dok smo malo kasnije nogu pred nogu išli pored Beograđanke ka Terazijama, pitao sam Tustu: „Jesi video?“
„Jesam“, bilo je sve što je rekao i nismo ni tog dana niti više nikada to pomenuli nijednom rečju, ali ja i danas verujem da je on to zapamtio jednako dobro kao i ja i da mu je istovremeno bilo drago zbog toga što je doživeo ali još više krivo zbog onoga što je do toga dovelo. Pet godina kasnije, Idijoti su prvi put posle rata svirali u Beogradu.

Nešto manje od 12 godina posle toga Branko je umro, a Idijoti prestali da sviraju, ali i ostali zauvek negde u nama i oko nas, da nas svakog dana podsećaju da nismo morali da prođemo ovako kako smo prošli, ali i da bi sve bilo još gore da ih nije bilo u našim životima.

Facebook komentari